Историја развоја амортизера је технолошка еволуција од механичког пуферовања до интелигентне контроле, чији је еволуциони пут уско испреплетен са индустријском револуцијом и открићима у науци о материјалима и теорији управљања. Следеће је разрађено из три димензије: технолошка итерација, иновација материјала и проширење примене.
И. Основа механичких амортизера (крај 19. века - средина 20. века)
Рани амортизери су се фокусирали на дисипацију енергије засновано на трењу{0}}, а типичан пример су дрвени одбојници који су коришћени у железничким возовима из 19-века. Међутим, њихова отпорност на ударце била је ограничена. Тридесетих година прошлог века, фрикциона опруга коју је развио немачки РИНГФЕДЕР® постала је прекретница -. Овај уређај, који расипа енергију трењем између металних прстенова, није коришћен само за одбојништво на железници већ је и усвојен у стајном трапу авиона Јункерс Ју-52. Ово је означило прелазак амортизера са једноставног пуферовања на прецизну контролу. У истом периоду, опружно-хидраулички композитни пригушивачи почели су да се користе у системима ослањања аутомобила, који расипају енергију вибрација кроз проток уља, постављајући основну структуру савремених механичких амортизера.

ИИ. Пробој у хидрауличким и електронским технологијама (средина-20. века - почетак 21. века)
Индустријализација хидрауличних пригушивача
Током 1970-их, компанија Тејлор из Сједињених Држава цивилизовала је хидрауличну технологију из области ваздухопловства и лансирала хидрауличне вискозне амортизере. Његов главни пробој било је решавање проблема цурења заптивки; преко прецизно-дизајнираног клипа и силиконског уља, могао би стабилно да обезбеди пригушну силу на нивоу килоњутона. Године 1969. Куле близнакиње Светског трговинског центра у Њујорку су по први пут усвојиле вискоеластичне амортизере како би се одупрле оптерећењима ветром, што је означило почетак примене амортизера у грађевинарству. До 1990-их, хидраулички амортизери су се широко користили у-пројектима великих размера као што су мостови и нуклеарне електране. На пример, пригушивачи вртложних струја моста Јиангиин Иангтзе Ривер заменили су увезене производе под притиском, постижући напредак у домаћој технологији.
Успон електрореолошких и магнетореолошких технологија
1947. ВМ Винслов је открио електрореолошки ефекат (изненадна промена вискозитета течности под електричним пољем). Осамдесетих година прошлог века, Лорд Цорпоратион из Сједињених Држава применила је овај ефекат на суспензије аутомобила и развила електрореолошке амортизере. У међувремену, магнеторхеолошки пригушивачи постигли су пробој 1990-их - регулацијом напона течења магнетореолошких течности кроз магнетно поље, њихова брзина одзива је достигла ниво од милисекунди. Године 2002, Јингки Гроуп (сада Јоисон Елецтроницс) је масовно-произвела магнетореолошке амортизере и опремила их на луксузна возила. 2025. године, технологија четврте{13}генерације је локализована, са опсегом подешавања силе пригушења повећаном на преко 5000 Њутна. Истраживање тима који је предводио кинески научник професор Менг Гуанг у области магнетореолошких интелигентних материјала додатно је промовисало примену таквих пригушивача у аеро{16}}моторима и-возовима великих брзина.
